Menu:

Osećaj

Ono što budi ljude je nešto velikodušno.

 

robudio sam se jutros. I kao ponekad, probudio sam se nešto ranije nego što bi trebalo. Pre uma, tela i sveta. Kao u svetu između svetova, gde žive bića duhova i duše. Tako sam i ja postojao. Kao osećaj koji je neko probudio, poput ljubavi, samo bez svesti i razuma, i koji se tako oseća kao po prvi put. Ostao je taj obris nečega što me je probudilo u uglu pogleda dok je odlazilo ka prigušenoj svetlosti, i kako se svest probijala postalo je obično svetlo sa prozora. I osećaj je ostao zatrpan kako su se druga čula počela buditi. Ubrzo nije ostalo ništa od toga, i svet je prešao u ovaj još jedan običan dan. Sve je teklo uobičajeno i život je nastavio svojim tokom. Ponekad, takođe, ostanem zaglavljen tamo, između svetova, i to danima. Onda kad odbacim svet, i svest, i svoj razum samo da ostanem tamo, u tom trenutku. I tren postane dan. Ali kad to pokušam da slikam, ili opišem, da to podelim sa drugima; ono ne zahteva ništa od toga, već samo to da postojim u njemu. Jer nema mesta ni vremena nizašta drugo, kao da nema ništa važnije od toga, od istine i ljubavi. I zahvalnosti što me je probudilo.

osecaj | 11 Oktobar, 2020 00:01

Posted in Poglavlje - Svetlost. Dodaj komentar: (0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me