Menu:

Golo drveće

 Sve što ima kraj, ima početak.

utujem istim putem svakog dana, u istom satu, i u istom minutu čak. Ali na putu to skoro nikad ne izgleda isto. Promena sezone je promenila raspored sunca, oblaka i svetlosti. Prolazilo je još jedno jutro na putu gde sam posmatrao male promene koje su preletale kraj puta. U stvari sam pokušavao da zaboravim gde odlazim, jer sam podsvesno znao gde me put vodi, i intuicija mi je kao i svakog puta govorila da idem pogrešnim putem, i odvlačila mi pužnju. Moje misli su ipak padale na golom drveću kao u paukovoj mreži, i tu su završavale. Sunce se ponekad proziralo kroz mrežu kao kroz žičanu ogradu sa ponekim delom predela koji se ukazivao kao nedostižan prostor slobode. Ali nije izgledalo kao sloboda kad sam prošao kroz jedan deo gde je drveće bilo razdvojeno kao proboj na ogradi. Drveće je tu bilo golo i bez grana, i sa njih su se vrane razletale sa krikom. Ispratio sam pogledom prostranstvo u daljini koje je bilo prekriveno maglom kao sa paučinom. Zvuk vrana se gušio u toj daljini dok sam se udaljavao, ali moje misli su nastavile dalje kroz proboj. Znaš kad sve izgubi smisla, bez svrhe života, ona bolna neostvarena nadanja koja su izgubila veru, propuštene šanse i bespovratno izgubljeno vreme, pokušaji koji su naveli na pogrešno skretanje. Sve što je dovelo do mesta na kraj puta, gde se sve završava, i ono šta ostaje nakon promašenog puta. I to je sve, a nema ničeg. Pomislio sam da je to ono što se dešava kad dođeš na kraj puta,... Jer kad sam vratio misli natrag na put koji je nastavljao dalje, izgledalo je kao da sam prošao kroz kraj puta.

osecaj | 28 Februar, 2021 01:15

Posted in Poglavlje - Svetlost. Dodaj komentar: (0). Permalink
Previous post»

Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me