Menu:

Ponor na nebu

 Mrak je nečija senka.

 

onekad se pitam šta to radim? Šta bih trebalo da radim? Koliko su moji izbori i odluke ispravne? Koliko je sve to moja volja,...

šao sam praznom polumračnom ulicom. Primetio sam da se nebo oblačilo iako je bila noć. Nebo je bilo mračnije i vazduh kao da je drhtao od hladnoće. Iznad mene se vetar nadvijao i udarao u krovove i vrhove drveća. Ulično svetlo je treperilo, kablovi su se ljuljali i oluci su škripali. Spremala se oluja ali se nije videla i nije bilo nikog koga bi ona zabrinula. Ulica je bila prazna i pusta. Bilo je toliko kasno da san više nije mogao da čeka. Vetar se spustio na ulicu noseći oluju sa neba. Kao da je doneo i deo mraka koji se prospeo i zamračio preostalo svetlo na ulici. Žmurio sam dok je vetar udarao u mene, ali u svakom treptaju san se više probijao. Proganjao me kao nadolazeća oluja, koju ne mogu izbeći. Pogledao sam ka nebu ali je tamo bilo isto kao u zatvorenima očima. Kao da sam hodao pod senkom sna lutajući sporednim putevima koji su ga zaobilazili. Ali je to bilo nemoguće. Jer i kad sam se sklonio sa oluje misleći da sam je izbegao, ona je ipak bila nezaobilazna kao san. Ponor se sručio na zemlju sa neba i sve je postalo mrak. Više nisam raspoznavao da li žmurim ili gledam, znao sam samo da je ponor ovladao nad uspavanim svetom, a na kraju i nada mnom.

osecaj | 29 Januar, 2021 00:26

Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
«Next post | Previous post»

Comments

Leave a Reply

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me