Nešto drugo
Snovi sanjaju javu.
ila je još uvek noć kad sam se probudio, pogledao sam prozor koji je stajao u uglu iznad stola i stolice, i u njemu se kroz razbarene venecijanere nije odražavalo ništa sem crnila i ništavila. Ustao sam kao i obično bez puno predomišljanja jer se uvek tešim da ću eventualno kasnje podmiriti sve što sebi uskraćujem ustajanjem i buđenjem. Uzdahnuvši duboko pogledao sam još jednom bliže kroz prozor, kao da je ovaj put tamo bilo nešto drugačije. I iznenandna svetlost me je zaslepila nestavši odmah u mraku, a odmah za njom me je zagluvela ogromna buka kao da se svet sudario sa nekim drugim i odjekivao u lančanoj reakciji. Izašao sam napolje tako slep i gluv, osetio sam da je vetar duvao i da je nosio miris kiše sa sobom. Trebao sam da odradim jednostavan deo mojeg svakodnevnog posla, ali uz sve neobične okolnosti izgledalo je kao da se oko mene nešto drugo dešavalo. I prisetio sam se svega kad je jedna od munja presekla crno nebo nada mnom i preletevši me nestala u daljini iza mene. Bio je to stvaran san kojeg sam jednom sanjao, bio sam baš gde sam bio tad, na granici. Ne na javi ni u snu, nije bila noć niti dan, ni mrak ni svetlost, kao da ni ja nisam bio, već neko drugi. I u snu je krenula da pada kiša, odjednom i jako. Tako se desilo i na javi, i kao i u snu ostavio sam sve i pobegao sa kiše. Nakon svega, kad je osvanulo i kad je kiša prestala, gledajući sve tragove nevidljive oluje koja je nestvarno nestala sa mrakom, nisam bio siguran na kojoj strani sam ja ostao.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
Posle kraja
Kad i sećanje izbledi, ostane samo osećaj.
odao sam uzanom stazom, bez žurbe, prepuštajući da misli vode gde god im je volja. Bilo je podne, sunce je bilo zastrto tankim oblacima kao zavesom, kroz njih se svetlost gušila a svet je bledio pod satenskim nebom ostavši bez boje i senki. Samo je lagan vetrić odavao život i stvaran svet uznemiravajući grane drveću i izdanke mlade trave i cveća pokraj staze. Doneo je i miris od belih cvetova sa drveća. Pored svega, izgledalo je kao novi početak posle kraja, i da nikad nije ništa zaista umiralo. Dotako je i mene vetrić i odvratio me iz jedne iluzije u drugu, obarajući duge pramenove kose preko 
pogleda. Osmehnula se na to i donela češalj iz druge sobe, i posredila bi moju uvek neurednu kosu. Iznenada bi započela priču o njenoj neobičnoj sudbini života u sred običnog razgovora, i bez početka i kraja isplivalo bi i potonulo u razgovoru njeno teško detinjsto, ratovi i siromaštvo. Nije puno govorila o tome, ali i to što je teško otkrivala je govorilo da je imala tažak put. Kad posle sveg pređenog tog puta ne ostane ništa, ni misao ni sećanje, sve postane još samo jedna iluzija. Jedino taj osećaj koji je preživeo i nastavio da živi u meni i kojeg su generacje prenosile, to je sve što ostane. Ali je postalo teško breme koje mi je dodeljeno. Iako je izgledao kao običan drveni krst za moju baku kojeg sam samo treba da prenesem do groba, na pola puta je postalo ogromno Isusovo raspeće. Jer sam pomislio da je ovo njena poslednja milja koju će ona preći, nakon svega što je prošla, ostao je još samo ovaj put koji od mene zavisi koliko će biti dug. Postalo je teže i skoro sam zastao zajedno sa čitavom povorkom iza mene. Čuo sam tiho šaputanje i dubok glas popa iza mene koji je doviknuo da krst može za nijansu brže. Nastavio sam,... ali nisam žurio.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
Ponor na nebu
Mrak je nečija senka.
onekad se pitam šta to radim? Šta bih trebalo da radim? Koliko su moji izbori i odluke ispravne? Koliko je sve to moja volja,...
šao sam praznom polumračnom ulicom. Primetio sam da se nebo oblačilo iako je bila noć. Nebo je bilo mračnije i vazduh kao da je drhtao od hladnoće. Iznad mene se vetar nadvijao i udarao u krovove i vrhove drveća. Ulično svetlo je treperilo, kablovi su se ljuljali i oluci su škripali. Spremala se oluja ali se nije videla i nije bilo nikog koga bi ona zabrinula. Ulica je bila prazna i pusta. Bilo je toliko kasno da san više nije mogao da čeka. Vetar se spustio na ulicu noseći oluju sa neba. Kao da je doneo i deo mraka koji se prospeo i zamračio preostalo svetlo na ulici. Žmurio sam dok je vetar udarao u mene, ali u svakom treptaju san se više probijao. Proganjao me kao nadolazeća oluja, koju ne mogu izbeći. Pogledao sam ka nebu ali je tamo bilo isto kao u zatvorenima očima. Kao da sam hodao pod senkom sna lutajući sporednim putevima koji su ga zaobilazili. Ali je to bilo nemoguće. Jer i kad sam se sklonio sa oluje misleći da sam je izbegao, ona je ipak bila nezaobilazna kao san. Ponor se sručio na zemlju sa neba i sve je postalo mrak. Više nisam raspoznavao da li žmurim ili gledam, znao sam samo da je ponor ovladao nad uspavanim svetom, a na kraju i nada mnom.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
Agonija
Sve izgleda sivo i mutno kad se gleda kroz nju.
očinje mutno. Oblak padne na zemlju kao kap na površini vode i zamuti je. Izmešaju se konture, svetlosti i boje, a likovi i predeli se izgube u zatalasalom prividu. Prstenovi odjekuju i udaraju jedni o druge. I dok se smiruju i razilaze, u njihovom centru ostane oblak u gradu nasukan kao kit na obali mora.
osecaj | 18 Novembar, 2020 00:57
ao da je padala kiša. Staklo na prozoru nije odražavalo svetlost ni boju, i od nahvatale vlage svet je izgledao izbrazdan i izobličen. Obično proveravam kakvo je vreme napolju pre nego što izađem, ali uvek izgleda kao da gledam kroz san u tom prozoru i proveravam da li sam budan ili još uvek sanjam. U bilo kom slučaju ja sam svejedno morao da izađem kao i svakog dana. I kad sam izašao, svet je izgledao isto sa druge strane prozora. Nije padala kiša ali sam je osećao u vazduhu, i na licu, čak sam primetio nekoliko kapi na odeći, ali nisam mogao da je vidim. Kao da je visila o vazduh. Otvorio sam kišobran ali je izgleda bilo uzalud. Kiša je zaobilazila i preskakala prepreke i zavlačila se pod zaklone. Bio sam pristojno pokisao kad sam stigao do svog odredišta. Tamo je već trajao običan radni dan, niko nije primećivao kišu, i svi su izgledali suvo sem mene. Ali kiša je padala iza prozora kao mrak i na staklu stvarala maglu svojim dahom. Kroz prozor je izgledalo kao da se oblak zaglavio između zgrada na ulici, i pokušavao je da se izbavi, kao nasukan kit koji pokušava da se vrati nazad u more.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
Ostrvo u kolotečini
Vreme prestaje kad postane iluzija.
ostoji mesto u vremenu koje se vraća kao broj na časovniku nad kojim se kazaljka nadvije kao putokaz i gde se zaustavi. Obično se tamo nađem 
stojeći kao na vrhu grebena sa pogledom ka pučini dok talasi naleću kao divlji konji i razbiju se o stenama u jata ptica nada mnom. Zbog prirode mog posla često budem nasukan na toj obali pustog ostrva okružen beskrajnim okeanom vremena. I uhvaćen momentom u daljini zamišljam mesto gde bih mogao da postojim. A to je teško naći. Jer gde god pogledam vidim samo vrtloze kolotečine i rutine, puteve kojima ljudi i vozila idu u krug, kružni tok dnevnih obaveza i delatnosti, društveni propisi i zakoni, tradicionalne norme, dogme, obredi i verovanja, ustaljeni socijalni poredak, programi za svaki uzrast i doba života, ponavljanje istorije, ponavljanje događaja, ponavljanje istog dana, časova i momenta,... I dok minuti nemilosrdno udaraju u odron na kojem stojim, izgleda kao da je lako skočiti sa njega. Uvek izgleda kao da je samo jedan korak dovoljan da se prekinu lanci civilizacije. Na šta zatvaram oči. I dopuštam mašti, fantaziji i metaforama da grade i održavaju ostrvo gde je moj duh slobodan da bude ono što mu je po prirodi dato i namenjeno. Pre svega biti slobodan.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (7). Permalink
Magline iz mraka
Put ka sećanju vodi kroz zaborav.
šao sam putem kojim idem svakog dana. On vodi kroz deo šume koja se proteže niz strmo brdo duž podnožja do samog puta, i svojim krajem tu obuhvati put u svojoj senci. Taj deo šume je okrenuo leđa suncu i leži u večnom hladu, u senci i mraku, zajedno sa putem koji se tu zadesio. Obično prolazim ujutru tuda, ali ovaj put dan je kasnio zbog duže noći, i mrak je vladao celim putem. Sve do dela gde se ulazi u prostor među drvećem. Tamo je takođe trajao mrak, kao i obično, i nije bilo razlike na putu. Negde na sredini tog dela sam se sudario sa maglom kao sa oblakom od jastuka. Videlo se jutro ka izlazu koje se probijalo iza drveća i gde je konačno svićalo, ali kad sam izašao iz šume svet je bio čitav poplavljen u toj magli. Bio je nesaglediv, i nepoznat. Kao izbrisano sećanje iza kojeg su ostale samo beline i blede naznake u daljini. Visili su vrhovi nad maglinama kao izlomljeni odlomci sveta kojeg sam nekad poznavao. Iako sam instinktivno hteo da stanem, ja sam inertno nastavio putem, nadajući se da će me put eventualno izvesti iz magle, ali sam osećao kako neizbežno tonem u magli i zaboravu, zajedno sa njim.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (2). Permalink
Ostaci leta
Svet je teži za jedan par leptirovih krila, i lakši za jedan uzdah.
uvao je vetar nekoliko dana, i danas je prestao. Ali je oduvao deo sveta, kao da je oduvao leto, odneo je mirise i boje, i kao posle poplave ostavio samo tragove za sobom. Na mestu gde radim bilo je puno tog nanosa i taloga. Lišće i suvo cveće nakupilo se na preprekama i ćoškovima sa perjem i granjem, i drugim ostacima leta. I kao na kraju sveta odakle se u daljini još vidi leto koje je odlazilo, stajao sam u njegovim bledim senkama koje su rasle nada mnom, i dok se udaljavalo i nestajalo na horizontu mislio sam da je leto samo otišlo dalje svojim putem, ovde su sada ostale samo senke i tama. Ostao je mrak koji se polako skupljao iz senki oko mene. Ali pre nego što sam otišao primetio sam
jednog leptira među gomilama, ležao je mirno na zemlji sa belim papirnim krilima. Mislio sam da je još jedan omen proteklog leta. Posegao sam pažljivo i dohvatio ga za jedno krilo u prstima. I kad sam ga podigao sa zemlje kao da je hteo da poleti, ali njegova se krila izlomila i zamahnula još jednom dok su padala ka zemlji. Prepoznao sam taj trenutak, sa uzdahom, kao mesto u vremenu gde se zaokružuje put. Na svoj način čaroban i začaran, jer sa njega kao da nema izlaza. I početak svakog kruga obično počinje onim misterioznim većim uzdahom.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (0). Permalink
Savršena grmljavina
Pravi zvuk sveta zvuči kao oluja i nevreme.
ledao sam nevreme koje se spremalo, bilo je jutro i od tamnih oblaka jutro se proteglo tokom čitavog dana. Izgledalo je kao doba večnog jutra, u zemlji neizlazećeg sunca. Vreme kao da stoji tada, čekajući da dan osvane i krene dalje. Ja sam
hvatao reči i čekao da se poslože u čitljivu rečenicu, ali je zastoj i mene ulovio i ja sam zaspao. Probudio sam se naglo u nevremenu zbog nekoliko grmljavina od kojih se mrtvi bude. U sobi su stvari podrhtavale od snažne grmljavine, i na prozoru je kiša zapljuskivala kao da je prozor bio do pola pod vodom. Osvrnuo sam se ka električnoj pisaljki i pomislio da bi ovo možda mogao da bude divan dan i uvod za početak bloga.
Posted in Poglavlje - Tama. Dodaj komentar: (2). Permalink