Posle kraja
Kad i sećanje izbledi, ostane samo osećaj.
odao sam uzanom stazom, bez žurbe, prepuštajući da misli vode gde god im je volja. Bilo je podne, sunce je bilo zastrto tankim oblacima kao zavesom, kroz njih se svetlost gušila a svet je bledio pod satenskim nebom ostavši bez boje i senki. Samo je lagan vetrić odavao život i stvaran svet uznemiravajući grane drveću i izdanke mlade trave i cveća pokraj staze. Doneo je i miris od belih cvetova sa drveća. Pored svega, izgledalo je kao novi početak posle kraja, i da nikad nije ništa zaista umiralo. Dotako je i mene vetrić i odvratio me iz jedne iluzije u drugu, obarajući duge pramenove kose preko 
pogleda. Osmehnula se na to i donela češalj iz druge sobe, i posredila bi moju uvek neurednu kosu. Iznenada bi započela priču o njenoj neobičnoj sudbini života u sred običnog razgovora, i bez početka i kraja isplivalo bi i potonulo u razgovoru njeno teško detinjsto, ratovi i siromaštvo. Nije puno govorila o tome, ali i to što je teško otkrivala je govorilo da je imala tažak put. Kad posle sveg pređenog tog puta ne ostane ništa, ni misao ni sećanje, sve postane još samo jedna iluzija. Jedino taj osećaj koji je preživeo i nastavio da živi u meni i kojeg su generacje prenosile, to je sve što ostane. Ali je postalo teško breme koje mi je dodeljeno. Iako je izgledao kao običan drveni krst za moju baku kojeg sam samo treba da prenesem do groba, na pola puta je postalo ogromno Isusovo raspeće. Jer sam pomislio da je ovo njena poslednja milja koju će ona preći, nakon svega što je prošla, ostao je još samo ovaj put koji od mene zavisi koliko će biti dug. Postalo je teže i skoro sam zastao zajedno sa čitavom povorkom iza mene. Čuo sam tiho šaputanje i dubok glas popa iza mene koji je doviknuo da krst može za nijansu brže. Nastavio sam,... ali nisam žurio.
osecaj | 24 April, 2021 01:48
Posted in
Poglavlje - Tama.
Dodaj komentar: (0).
Permalink
«Next post |
Previous post»