Ostrvo u kolotečini
Vreme prestaje kad postane iluzija.
ostoji mesto u vremenu koje se vraća kao broj na časovniku nad kojim se kazaljka nadvije kao putokaz i gde se zaustavi. Obično se tamo nađem 
stojeći kao na vrhu grebena sa pogledom ka pučini dok talasi naleću kao divlji konji i razbiju se o stenama u jata ptica nada mnom. Zbog prirode mog posla često budem nasukan na toj obali pustog ostrva okružen beskrajnim okeanom vremena. I uhvaćen momentom u daljini zamišljam mesto gde bih mogao da postojim. A to je teško naći. Jer gde god pogledam vidim samo vrtloze kolotečine i rutine, puteve kojima ljudi i vozila idu u krug, kružni tok dnevnih obaveza i delatnosti, društveni propisi i zakoni, tradicionalne norme, dogme, obredi i verovanja, ustaljeni socijalni poredak, programi za svaki uzrast i doba života, ponavljanje istorije, ponavljanje događaja, ponavljanje istog dana, časova i momenta,... I dok minuti nemilosrdno udaraju u odron na kojem stojim, izgleda kao da je lako skočiti sa njega. Uvek izgleda kao da je samo jedan korak dovoljan da se prekinu lanci civilizacije. Na šta zatvaram oči. I dopuštam mašti, fantaziji i metaforama da grade i održavaju ostrvo gde je moj duh slobodan da bude ono što mu je po prirodi dato i namenjeno. Pre svega biti slobodan.
osecaj | 27 Oktobar, 2020 01:25
Posted in
Poglavlje - Tama.
Dodaj komentar: (7).
Permalink
«Next post |
Previous post»