Magline iz mraka
Put ka sećanju vodi kroz zaborav.
šao sam putem kojim idem svakog dana. On vodi kroz deo šume koja se proteže niz strmo brdo duž podnožja do samog puta, i svojim krajem tu obuhvati put u svojoj senci. Taj deo šume je okrenuo leđa suncu i leži u večnom hladu, u senci i mraku, zajedno sa putem koji se tu zadesio. Obično prolazim ujutru tuda, ali ovaj put dan je kasnio zbog duže noći, i mrak je vladao celim putem. Sve do dela gde se ulazi u prostor među drvećem. Tamo je takođe trajao mrak, kao i obično, i nije bilo razlike na putu. Negde na sredini tog dela sam se sudario sa maglom kao sa oblakom od jastuka. Videlo se jutro ka izlazu koje se probijalo iza drveća i gde je konačno svićalo, ali kad sam izašao iz šume svet je bio čitav poplavljen u toj magli. Bio je nesaglediv, i nepoznat. Kao izbrisano sećanje iza kojeg su ostale samo beline i blede naznake u daljini. Visili su vrhovi nad maglinama kao izlomljeni odlomci sveta kojeg sam nekad poznavao. Iako sam instinktivno hteo da stanem, ja sam inertno nastavio putem, nadajući se da će me put eventualno izvesti iz magle, ali sam osećao kako neizbežno tonem u magli i zaboravu, zajedno sa njim.
osecaj | 19 Oktobar, 2020 00:54
Posted in
Poglavlje - Tama.
Dodaj komentar: (2).
Permalink
«Next post |
Previous post»