Agonija
Sve izgleda sivo i mutno kad se gleda kroz nju.
očinje mutno. Oblak padne na zemlju kao kap na površini vode i zamuti je. Izmešaju se konture, svetlosti i boje, a likovi i predeli se izgube u zatalasalom prividu. Prstenovi odjekuju i udaraju jedni o druge. I dok se smiruju i razilaze, u njihovom centru ostane oblak u gradu nasukan kao kit na obali mora.
ao da je padala kiša. Staklo na prozoru nije odražavalo svetlost ni boju, i od nahvatale vlage svet je izgledao izbrazdan i izobličen. Obično proveravam kakvo je vreme napolju pre nego što izađem, ali uvek izgleda kao da gledam kroz san u tom prozoru i proveravam da li sam budan ili još uvek sanjam. U bilo kom slučaju ja sam svejedno morao da izađem kao i svakog dana. I kad sam izašao, svet je izgledao isto sa druge strane prozora. Nije padala kiša ali sam je osećao u vazduhu, i na licu, čak sam primetio nekoliko kapi na odeći, ali nisam mogao da je vidim. Kao da je visila o vazduh. Otvorio sam kišobran ali je izgleda bilo uzalud. Kiša je zaobilazila i preskakala prepreke i zavlačila se pod zaklone. Bio sam pristojno pokisao kad sam stigao do svog odredišta. Tamo je već trajao običan radni dan, niko nije primećivao kišu, i svi su izgledali suvo sem mene. Ali kiša je padala iza prozora kao mrak i na staklu stvarala maglu svojim dahom. Kroz prozor je izgledalo kao da se oblak zaglavio između zgrada na ulici, i pokušavao je da se izbavi, kao nasukan kit koji pokušava da se vrati nazad u more.
osecaj | 18 Novembar, 2020 00:57
Posted in
Poglavlje - Tama.
Dodaj komentar: (0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
