Ostaci leta
Svet je teži za jedan par leptirovih krila, i lakši za jedan uzdah.
uvao je vetar nekoliko dana, i danas je prestao. Ali je oduvao deo sveta, kao da je oduvao leto, odneo je mirise i boje, i kao posle poplave ostavio samo tragove za sobom. Na mestu gde radim bilo je puno tog nanosa i taloga. Lišće i suvo cveće nakupilo se na preprekama i ćoškovima sa perjem i granjem, i drugim ostacima leta. I kao na kraju sveta odakle se u daljini još vidi leto koje je odlazilo, stajao sam u njegovim bledim senkama koje su rasle nada mnom, i dok se udaljavalo i nestajalo na horizontu mislio sam da je leto samo otišlo dalje svojim putem, ovde su sada ostale samo senke i tama. Ostao je mrak koji se polako skupljao iz senki oko mene. Ali pre nego što sam otišao primetio sam
jednog leptira među gomilama, ležao je mirno na zemlji sa belim papirnim krilima. Mislio sam da je još jedan omen proteklog leta. Posegao sam pažljivo i dohvatio ga za jedno krilo u prstima. I kad sam ga podigao sa zemlje kao da je hteo da poleti, ali njegova se krila izlomila i zamahnula još jednom dok su padala ka zemlji. Prepoznao sam taj trenutak, sa uzdahom, kao mesto u vremenu gde se zaokružuje put. Na svoj način čaroban i začaran, jer sa njega kao da nema izlaza. I početak svakog kruga obično počinje onim misterioznim većim uzdahom.
osecaj | 05 Oktobar, 2020 00:29
Posted in
Poglavlje - Tama.
Dodaj komentar: (0).
Permalink
«Next post |
Previous post»